Malo o Svetome Antonu. Nemam pojma što je on napravio da su ga proglasili svetim, ali mora da je bio super cool tip. Ili možda nije, uzevši u obzir neke kasnije proglašene svetce. Neću ni spominjati upitnost kriterija. (Kako glupa fraza, jebao nas naš jezik. 'Neću ni spominjati...' ono što je nadolazeća riječ. Zašto netko nije zabranio taj oksimoron?) Tko uopće slaže te kriterije? Mora da je to Bog, jer kome drugome bi nešto tako brilijantno palo na pamet? Što uopće znači 'svet'? Nije bitno, zabrijao sam.
Što god da je Anton napravio da je postao Sveti Anton, to je toliko oduševilo mještane jedanog malog sela na rubu ničega, da su ga odlučili uzeti za zaštitnika. I to bez pitanja. Meni ne bi bilo fora. Jednog dana kad mene proglase svetim, da netko odluči da ga ja sad moram štititi?
„Odjebite, ja sam svoje napravio, dobio sam titulu, a sad je na vama red. I odjebite s tim moljenjem više. Nitko ne čuje.“
Da se trgnem iz tog 'kako ću i što ja kad postanem svet', Sveti Anton u neku ruku ispada i moj zaštitnik, jer sam, eto slučaja, rodom baš iz tog sela. I što sad? Zna se.
To selo je južnijh geogafskih širina nego većina sela domovine nam naše, a tamo je, zna se...
Bog. Domovina. Riba.
Kap maslinovog ulja, zrno soli i žmuj vina.
Tek onda idu ljubav, sreća... i ostale pizdarije.
Zna se što se misli, zna se što se govori i zna se ono što se nikako ne govori. Jer ako to kažeš doživotno si okaljan epitetom verbalnog gimnastičara. Dobro, nije baš tako lako doći do njega, ali tu se počinje...
I možemo mi pričati o bogu, domovini, reptilima ili orjunašima. Svejedno je.
Istovremeno bit glupi i pametni.
Bolje nego samo glupi.
Živjeli orjunaši!
Nema komentara:
Objavi komentar