Skinite me više

Sjedim ja tako jednu večer doma, ne radim ništa prepametno, kad odjednom pored mene Isus. Glavom i bradom.

„Ej, Isuse. Nešto si krivo povezao. Međugorje ti je nekih petstotinjak kilometara južnije i kriva osoba je u pitanju. Gdje ti je mater?“

„Ne pravi se pametan. Ti smetam?“

„Ne smetaš. Ali što radiš ovdje?“

„Dosta mi je svega.“

Neznam da li haluciniram. Ili Isus halucinira. Ili oboje haluciniramo? Možda je ova biljka koja mi raste u dnevnome boravku ipak uzela danak? Ili pak ova prazna boca vina? Ili oboje.

„Čega ti je dosta?“

„Vas, ljudi, brate mili. Ja ne znam da li ste išta pravo shvatili?“

„Isuse, je li te mogu pitati nešto?“

„Reci.“

„Jesi ti jedan od nas ili...?“

„Jedan od vas sam. Pusti priče.“

„Znači...“

„Ti popovi su sve zajebali.“

„Isuse, pa ti prostačiš?“

„Rekao sam ti da sam jedan od vas. Oduvijek sam prostačio i radio sranja. Zaboravi na sve što se o meni pisalo.  Sin Božji, my ass. Ti koji su me najviše uzdizali su isti oni koji su me razapeli. Jebote, da ti kažem, nije lako vrisnuti na križu. Ajde smotaj jednu, vidim da imaš.“

„Pa što radiš ovdje?“

„Pet minuta odmora. Treba mi.“

„Ali ako si jedan od nas... kako to da si sad tu? Da nisi samo nakupina kostiju?“

„Ne cjepidlači sad i ti.“

„Daj reci mi.“

„Ne davi.“

„Daj ne seri nego reci.“

„A jebala te radoznalost. Živim u vašoj mašti. Ali toliko ljudi vjeruju u to da to zapravo postaje realnost. I eto mene tu. Kužiš?“

„Valjda.“

„Ali gdje si baš mene našao, nisam ti ja neki vjernik.“

„Baš zato. Treba mi netko normalan, ne da mi netko sad padne u delirij i ljubi noge.“

„Pa dobro, što hoćeš od mene?“

„Rekao sam ti. Pet minuta mira i ovo što motaš. Imaš vina?“

„Nemam više. Imam vode.“

„Nije problem. Daj. Bi li crno ili bijelo?“

„Crno.“

„Dobar odabir.“

„Reci ti meni Isuse, što tebe muči?“

„Vi ljudi, gdje je vama pamet?“

„Mene si našao pitati. Evo zapali, ipak si gost.“

„Hvala. Brate mili, u moje doba ste bili zatucani, ali što je ovo danas? Uf, dobra je. Domaćica?“

„Je. Sto posto prirodno.“

„Gledam što radite i to je stvarno postalo bolesno. Mislio sam da nakon Srednjeg vijeka ne može gore, kad ono...“

„Isuse, brate, koji je tvoj problem?“

„Imam ti ja problema koliko hoćeš, ali jedno mi ne ide u glavu nikako.“

„Pričaj. Otvori dušu. I dodaj više, gost jesi, ali nisi sam.“

„Oprosti, izvoli. Osim licemjerja onih koji zazivaju moje ime, bogatstva onih koji me predstavljaju, blasfemične interpretacije onog šta sam ja radio i govorio, pa jebote gdje god pogledam vidim sebe ne križu. To je moja patnja  i moja bol i ispada da se jedino to veliča. To je, na kraju krajeva sprava za mučenje. Ne razumijem. Što da su mi odrezali glavu bi giljotina visila po zidovima diljem svijeta? Bolesno, zar ne?“

„Isuse!“

„Što je?“

„Ma ne, nego ono 'Isuse', tako se kaže. Stvarno te muče problemi.“

„A jebiga.“

„Da, malo je u kurcu.“

„Ne mogu to više gledati.“

„Pa reci gazdi da riješi taj problem.“

„Ma ima gazda svojih problema, jebe se njemu za moje frustracije.“

„Zajebano.“

„Kad bi barem ti ljudi išta slušali...“

„Pa što bi im rekao?“

„A ne znam ni sam. Daj još malo toga pa mi možda nešto sjedne.“

„Evo...“

„Stvarno je dobra.“

„Je, prva klasa. Dobro sjeme, malo ljubavi...“

„U jebote. Gazda zove. Moram ić.“

„Ej!“

„Što je?“

„Ti je sjelo?“

„Je. Odlična je. I vino je za pet.“

„Ma ne to. Nego što bi im rekao?“

„Skinite me više s tog križa!“